VREME 559, 20. septembar 2001. POLITIKA

Dan posle: "Novi rat" Amerike

Patriotska histerija raste, bajoneti se bruse, barjaci i flote se razvijaju. Amerika se naoštrila da ratuje, ali u ratu u koji se ne razume i u kome masivni vazdušni napadi ne znače ništa. Terorizam se suzbija na izvoru, snajperskom puškom, a ne kasetnim bombama

piše: Miloš Vasić

Onoga trenutka kada je Kolin Pauel, državni sekretar (i bivši komandant NATO-a), događaje od 11. septembra opisao kao "čin rata" (an act of war) bilo je jasno da to neće dobro završiti. CNN je odmah postavio stalni titl "America: New War" (novi rat), i to je još više zateglo stvar u javnom mnjenju: počeci psihoze videli su se po radnjama i benzinskim pumpama, a nadobudni novinari u našim krajevima već nekoliko dana govore o "trećem svetskom ratu". Između koga? Rusija se stavila na stranu SAD (uz pomalo pakosne komentare tipa: eto, sad vidite kakvi su Čečeni...); Kina se svečano proglasila nenadležnom; "antiglobalisti" na čelu sa Noamom Čomskim pokušavaju da objasne kako je ovo svetski rat sirotinje i bogataša, šutih i rogatih, u kome Osama bin Laden valjda zamenjuje opravdano odsutnog Slobodana Miloševića na čelu antiimperijalističke borbe.

Kad se okanemo budalaština koje neizbežno prate sve velike događaje, ostaje konkretan naš svakidašnji svet u kome se sve to dešava. Politička, psihološka i simbolička činjenica jeste da Amerika neće preći preko terorističkih napada od 11. septembra tek tako. Amerika nešto da učini mora, ama još ne zna kome, šta i kako. Tim redom i treba razmotriti stvari.

KOME: Sada (utorak veče) sasvim je jasno da su Osama bin Laden i njegova organizacija Al Qaida glavni osumnjičeni za organizovanje i izvođenje napada na Njujork i Vašington 11. septembra. Američke obaveštajne službe (CIA, DIA i NSA), službe bezbednosti (FBI, Tajna služba, Služba za imigraciju i naturalizaciju, Biro za duvan, alkohol i oružje itd.) i Ministarstvo pravde imale su nedelju dana da zaposle sve raspoloživo osoblje i sve tehničke resurse samo na tom zadatku. Reč je o desetinama hiljada veoma stručnih ljudi, o najsavremenijoj kriminalističkoj tehnici i o najmoćnijim kompjuterskim kapacitetima na svetu. Veoma stručni ljudi i žene iz FBI-ja i drugih policijskih agencija obavili su desetine hiljada informativnih razgovora sa putnicima i aerodromskim službenicima; sa susedima, instruktorima za pilotažu, prodavcima skalpela za sečenje kartona i drugih stvari koje su kod otmičara aviona bile uočene. Pojavile su se fotografije prvo dvojice, a ubrzo i svih zasad 19 identifikovanih otmičara aviona, pa su usledile nove desetine hiljada informativnih razgovora. Angažovane su službe bezbednosti u mnogim zemljama širom planete, i one su otkrile detalje kretanja osumnjičenika: Nemačka u Hamburgu i Bohumu; Malezija u Kuala Lumpuru; Kanada u Vankuveru; prelazne kineske vlasti u bivšim kolonijama Makao i Hongkong; itd. Savezničke službe iz zemalja koje imaju iskustva s međunarodnim terorizmom, pre svega Izraela, snabdele su SAD dragocenim bazama podataka koje su prikupljane i obrađivane godinama. Stotine fotografija razne gospode pokazivane su danima hiljadama ljudi i žena koji su makar i teorijski mogli biti u situaciji da ih negde vide. Kad se toliko materijala proseje kroz tako veliko i gusto sito – nešto se obavezno i pronađe; to je proverena policijska taktika. U moćnim kompjuterima NSA-e (Agencije za nacionalnu bezbednost; tj. elektronsko prisluškivanje i obrada podataka) danima su upoređivane milijarde podataka o licima, mestima, vremenima, načinima operacija, poznanstvima, putevima novca, oružja, eksploziva, telekomunikacija. Prosejavane su milijarde "latentnih ključnih reči" iz miliona telefonskih i drugih komunikacija koje NSA redovno snima (ali ne može sve da ih presluša i analizira); upoređivana su vremena, mesta, telefonski brojevi i imena sagovornika – milioni podataka.

Naravno da je i iz toga nešto ispalo. Sve što se iskopalo i iščačkalo za ovih nedelju dana – a toga nije malo (tridesetak hapšenja, stotinak osumnjičenih za kojima se traga) – za sada nedvosmisleno ukazuje na organizaciju, ljude, novce i modus operandi Osame bin Ladena. Polako se uvezuju indicije, operativni podaci, svedoci i materijalni dokazi, gradeći tako krivičnu prijavu monumentalnih razmera protiv mnogih lica, a za zaveru radi ubistva s umišljajem, ugrožavanja sigurnosti vazdušnog saobraćaja, napada na teritoriju i federalno vlasništvo SAD i još čega se budu setili u međuvremenu. Izvestan problem javlja se zbog okolnosti da se direktni izvršioci smatraju za mrtve i što glavni organizator i njegovi saučesnici nisu dostupni sudu, nego se skrivaju u avganistanskim gudurama, o čemu kasnije. Sva je prilika da će optužnica morati da bude uručena na način nekonvencionalan – s neba, po svoj prilici, bilo u obliku eksploziva, bilo u obliku padobranaca – a još je verovatnije da se optuženici neće dobrovoljno predati sudu.

I na kraju ovoga dela jedna korisna digresija: da je ovoliki napor tolikih ljudi bio uredno raspoređen tokom proteklih šest meseci u istom cilju – a postojale su osnove za sumnju – do tragedije ne bi bilo došlo. To samo znači da su se obaveštajne službe bile ulenjile i zapale u rutinersku inerciju. Nije se Osama bin Laden prošle nedelje setio da preduzme ovo; čovek na tome uporno i vredno radi već dvanaestak godina, što je organima gonjenja bilo poznato. Mora biti da su zato sada tako zapeli: jedini način da FBI, CIA i ostale nadležne službe operu obraz posle ovoga jeste da što pre i što temeljitije rasvetle slučaj.

ŠTA: Kad se administracija Džordža Buša Mlađeg odluči da je sakupila dovoljno dokaza za podizanje optužnice protiv Osame bin Ladena, krenuće da ga uhvati i izvede pred sud – ili ubije u pokušaju hvatanja, ako uspe. Isto važi za njegove saradnike, jatake i pomagače. Tu se stvari – naravno – usložnjavaju: dotično lice krije se u avganistanskim planinčinama, "gde koza pase pod ručnom kočnicom" (Sinan Gudžević), okružen privatnom armijom od barem desetak hiljada boraca, u okruženju talibanskog Avganistana koji mu je toliko sklon da se slobodno može reći da on vlada zemljom, a ne mule i muftije.

Amerikanci su već jednom, 1996, pokušali da mu dohakaju salvom krstarećih raketa ispaljenih na njegovo planinsko gnezdo, ali nisu uspeli. Zapadni analitičari sada govore o tri moguća načina vojne akcije: masivno bombardovanje krstarećim raketama, strateškim bombarderima i taktičkom avijacijom; veliki vazdušni desant padobranaca i specijalnih snaga s helikopterima, a posle solidne pripreme iz vazduha; tajna infiltracija specijalnih jedinica koje bi na prepad uhvatile Bin Ladena i saučesnike.

Od svih tih operacija jedina koja bi imala nekakvih šansi da barem ovu terorističku grupu iskoreni kako treba jeste ona druga: veliki desant specijalnih snaga iz vazduha na sedište organizacije, kratka i žestoka akcija i izvlačenje – što pre, to bolje – opet vazdušnim putem. Ulaziti kopnenim putevima u Avganistan zaludan je posao, kao što su iz gorkog iskustva naučili Britanci u XIX i SSSR u XX veku. U onim brdima i vukojebinama tehnika ne pomaže; Afganci su narod hrabar i vičan ratovanju sa velikim i nadmoćnijim vojskama. Brz i kratak, ali velik desant sa snažnom zaštitom taktičke avijacije, nešto nalik nemačkom prepadu na Drvar 1944, obavio bi posao – ako se zna gde treba udariti (ne zaboravimo da im je taj desant na Drvar umalo pa uspeo; samo nisu imali sreće). Tu je reč o hiljadama ljudi, stotinama helikoptera i stotinama aviona; o izuzetnoj organizaciji i preciznosti; i na kraju – o gubicima u ljudstvu i tehnici koji će biti neizbežni i verovatno veliki. Padobranci će morati da skaču, helikopteri će morati da slete i uzlete, avioni za taktičku podršku moraće da lete veoma nisko, a vojnici će morati da se pogledaju u beonjače s Afgancima u borbi. Osim toga, za takvu operaciju potrebno je uspostaviti barem privremene baze, ali u radijusu dejstva helikoptera bez kojih se ne može. Pakistan je, sa zebnjom od sopstvenih islamskih ekstremista, pristao da sarađuje; afganska opoziciona gerila Severna liga nudi pomoć, ali teško da se sa njihove teritorije nešto može svršiti. Amerika smatra da ima vojsku koja je kadra da izvede takve operacije; videćemo... Masivno bombardovanje s velike visine neće svršiti ništa, kao što nije ni u Jugoslaviji, i na to ne treba trošiti reči. Potajna infiltracija specijalnih snaga jednostavno je nezamisliva u Avganistanu: raspoloživo vreme, teren, klima i stanovništvo glavni su razlozi protiv. Uostalom, u pokušaju slične operacije u Iranu 1980. američke specijalne snage zaplele su se same u sebe kao pile u kučine i uprskale stvar, a sve zbog preterane, dakle loše, organizacije. Sve ovo, razume se, ne isključuje mogućnost da Amerika ne odabere najgore moguće rešenje; ne bi bilo prvi put.

KAKO: Osama bin Laden se – kao što je poznato – skriva od organa gonjenja, u čemu ima pomoć svojih sledbenika, svojih jataka i avganistanskog talibanskog režima. Stav talibana o celoj ovoj stvari može se lako pokazati kao neizbežan, jer Bin Laden verovatno kontroliše više naoružanih ljudi u toj državi nego režim, a možda ima i veću podršku stanovništva. Nije isključena ni mogućnost da bi talibanski uleme, muftije i mule nekako voleli da im neko skine s vrata tog dosadnog mesijanskog tipa koji bi stalno da vodi nekakav džihad – i to baš s njihove teritorije, od celog dunjaluka. Ostale islamske države tu nisu u dilemi: Osama bin Laden em je jeretik, em je loš za poslove; niko neće ni palicom da ga takne, čak ni Irak, Iran ili Libija – bez obzira na verbalnu i verovatno licemernu podršku koju tu i tamo dobija od njih. Čovek sa Poslanjem – a to Bin Laden jeste – nije dobrodošao ni u jednoj državi, pa makar bila dronjava i zatucana kao talibanski Avganistan: čak i talibani imaju pametnija svakodnevna posla od džihada. Uostalom, talibani su u utorak popodne rekli da će izručiti Bin Ladena ako: suđenje bude u neutralnoj zemlji, ako tu padnu i neke pare i ako velike sile prestanu da pomažu Severnu ligu, tj. opozicionu afgansku gerilu... Problem sa Osamom bin Ladenom je u tome što uživa simpatije siromašnih islamskih masa koje će ga podržati makar samo zato što ga se njihove korumpirane vladajuće kaste odriču; ali to je vazda bio problem sa ljudima od Poslanja.

U tom i takvom kontekstu, dakle, Amerikancima valja delovati. Najteži problem je ustanoviti gde se dotično lice u kom trenutku nalazi i koliko i kakvo mu je obezbeđenje. Koliko god se Osama bin Laden zavlačio u pećine i gudure brdovitog Avganistana, on ipak mora da komunicira nekako sa svojim ljudima za koje se, kako istraga napreduje, ispostavlja da ih ima širom planete; sigurno im ne šalje tatare na kamilama. Već je poznato da koristi internet (koliko god ga talibani proglašavali za šejtanov izum); štaviše, koristi veoma savremene sisteme za prikrivanje tekstualnih poruka unutar banalnih digitalnih fajlova. Osim toga, on mora nekako da rukuje svojim novcem – kojeg ima dosta. I komunikacije i finansijske transakcije ostavljaju tragove po kojima se može doći do izvora. Pametna kombinacija praćenja jednih i drugih tragova, uz malo kreativnog obaveštajnog rada na terenu (pretnje, ucene, podmićivanje, obmane, laži, krađe i ostali uobičajeni oblici i metodi rada) mogli bi dati precizne indikacije o mestu gde se čovek nalazi, njegovim kretanjima, navikama itd. Od toga se već može početi.

Najteži problem u ovom poslu biće kako smanjiti teritoriju na kojoj će se akcija voditi (preciznost) i kako skratiti vreme akcije na minimum (dok se protivnik ne snađe). Preciznost je stvar obaveštajne pripreme; trajanje je stvar taktike – i spremnosti na gubitke u sopstvenim snagama. I jedno i drugo stvar su pameti i kreativnosti planera i operativaca na terenu; spremnost na gubitke stvar je političke odluke. Novci i najsavremenija tehnika tu mogu da pomognu, ali ne i da odluče. Ako Sjedinjene Države uspeju da aktiviraju svoje najbolje ljude, a da se pri tom ne zapletu kao do sada o birokratska takmičenja rodova i službi, o ankete javnog mnjenja i rejtinge političara koji misle isključivo na naredne izbore – možda im i uspe ova operacija.

PRAVI RAT: Sve i da im uspe to što su naumili, međutim, taj uspeh neće rešiti problem terorizma. Biće to samo jedna operacija koja je uspela. Iz izjava ono malo pametnih ljudi koji u američkim medijima uspeju da dođu do reči od patriotske histerije, dade se zaključiti da postoji svest o tome. "Novi rat Amerike" o kome svi govore nešto je drugo.

Da pođemo od još jednog blesavog klišea iz medijske sfere: svi pakosno primećuju kako, eto, "rat zvezda" i "protivraketna odbrana" ne bi bili pomogli u ovoj tragediji od 11. septembra i kako je, eto, "Amerika ranjiva". Strateški sistemi odbrane od nuklearnog napada bave se jednom pretnjom sasvim drugačijom i mnogo opasnijom od terorizma, čak i ovog najstrašnijeg koji smo videli na delu; to je druga disciplina i sa ovime nema veze.

Ranjivost je, međutim, drugo i mnogo važnije pitanje. Naravno da je Amerika ranjiva; i ne samo Amerika, nego i Evropa, Australija, Azija, Srbija, Slovačka i sve zemlje u kojima postoji minimalna društvena organizacija i tehnička infrastruktura, ono što se inače zove civilizacija. Civilizacija je ranjiva jer je – kao i neboderi Svetskog trgovinskog centra u Njujorku – građena na pretpostavci da se u nju neće zaletati zločinački fanatici u velikim putničkim avionima punim bezazlenih civila. Civilizacija je ranjiva jer postoji na pretpostavci slobodnog kretanja ljudi, dobara, usluga i ideja. Ukinemo li te četiri slobode, dobijamo neranjivo društvo – Staljinov SSSR, na primer. Civilizacija je ranjiva jer je zasnovana na zdravorazumskoj pretpostavci da je ubijanje nenaoružanih civila besmisleno, zlikovačko delo koje ne vodi nikuda. Jedine civilne građevine koje mogu da izdrže udar velikog putničkog aviona jesu reaktorske zgrade (containment buildings) nuklearnih elektrana: a i taj standard bio je uveden svojevremeno iz straha od slučajne avionske nesreće, a ne od terorističkog napada.

Pravi rat protiv terorizma trajaće dugo; mnogo duže od nekakve operacije u avganistanskim planinama, pa sve i da Osamu bin Ladena i sve njegove ljude Amerikanci uhvate, osude i pogube. Pravi rat protiv terorizma biće obaveštajni rat, a ne vojna operacija. Sa terorizmom se može izaći na kraj jedino na izvoru gde se zamišlja i planira, a nikada na cilju, gde se izvršava u krvi i vatri. To znači da je potrebna velika revizija osnovnog pristupa borbi protiv terorizma, a to je ozbiljan napor da se razumeju motivi i razlozi.

Tu ne treba padati u jeftinu klopku "antiglobalista", "antiimperijalista" i učenika Noama Čomskog, koji svi odreda kažu da je "to užasno, ali...". U slučaju ubijanja nenaoružanih civila ne postoji nikakvo, pa ni "antiglobalističko", "antiimperijalističko", "srpsko", "hrvatsko" ili "levičarsko" – ali. Teško da će neko od nabrojanih javno reći kako su Osama bin Laden i njegovi fanatici ubili desetak hiljada nevinih ljudi sve unapređujući pravdu i slobodu na ovome svetu. Prošlo je vreme kada se terorizam mogao mirne duše pravdati "očajem", "nepravdama" i ostalim budalaštinama. Ono što se desilo u Njujorku 11. septembra jeste zločin, i tu nema nikakvog "ali" posle toga, pogotovo ne političkog ili ideološkog. Jer: ako je sve dozvoljeno, onda Boga nema.

 

Sumorna budućnost civilne avijacije

Američke avio-kompanije beležile su tokom zabrane letenja nad SAD gubitke od 300 miliona dolara dnevno. To je neke od njih dovelo na ivicu bankrota, jer je ta industrija ionako preživljavala na minimalnim profitnim stopama, do grla angažovana u bespoštednoj konkurenciji koju je donela deregulacija avio-saobraćaja pre nekoliko godina.

Dve stvari će najviše ugroziti budućnost civilne avijacije posle 11. septembra: sigurnosne procedure i politika osiguravajućih društava. Osiguravajuća društva reagovaće spontano, prateći kretanja na berzama, gde akcije velikih avio-kompanija padaju. Premije osiguranja za komercijalne letove i avione skočiće barem privremeno; pitanje je samo ko će taj privremeni period da preživi...

Pooštrene mere sigurnosti na aerodromima, prisustvo saveznih agenata koji će nadgledati lokalne radnike obezbeđenja, pooštrene procedure pregleda putnika, moguće uvođenje obavezne oružane pratnje aviona itd. usporiće i tako poskupeti avio-saobraćaj uopšte. Na kraju krajeva, porast troškova koji će proizaći iz događaja od 11. septembra moraće da plate putnici; nema ko drugi. Poskupljenja će pogoditi lokalne avio-prevoznike u SAD i Evropi prve, jer postoji alternativa u železnici i drugim vidovima saobraćaja. Onda će stradati turizam koji se godinama razvijao na bazi jeftinih čarter-letova; poslednji će platiti interkontinentalni prevoznici, jer će poskupljenja nužno obeshrabriti ljude koji putuju i kad ne moraju.

Već sada se kašnjenja u letovima posle 11. septembra mere u godinama (ukupno sabrano za Ameriku i Evropu); samo plaćanje boravka i odšteta (onima koji budu tužili) ojadiće velike avio-kompanije. Kada se sadašnja panika sanira i stvari se vrate u normalno stanje, sledi neminovna revizija redova letenja. To će manje pogoditi međunarodne i interkontinentalne letove (gde su bezbednosne mere uvek bile striktnije), ali će zato niz američkih kompanija dovesti na ivicu propasti. Uzmimo najfrekventniju avionsku liniju na svetu, za primer: šatl Njujork–Vašington DC, praktično stalni vazdušni most, leti svakih pola sata i let traje 50 minuta; veoma udobna železnica isto rastojanje prevaljuje za četiri sata. Ali, železničke stanice u oba grada nalaze se u samom centru, dok su aerodromi udaljeni po tridesetak kilometara i nemaju neku brzu vezu sa centrom grada (kao što imaju londonski aerodromi). Tako ispada da je i pre revizije sigurnosnih procedura i pratećeg usporavanja avio-saobraćaja železnica bila ozbiljna konkurencija po vremenu i – mnogo više – po udobnosti putovanja. Sličnih primera u Evropi ima još više, pre svega po Nemačkoj i Francuskoj, gde je železnica brza, tačna i udobna.

S obzirom na dosad pretrpljene gubitke, na buduća usporavanja i poskupljenja troškova, u komercijalnoj avijaciji sa zebnjom se očekuju dani koji dolaze.

M.V.

 

Policija bez ali

"Novi rat Amerike"; "Vreme" br. 559
piše: Bojan Budimac, Istanbul

Zapanjen sam činjenicom da je, inače vrsni novinar, Miloš Vasić po pitanju "novog rata Amerike" zauzeo poziciju koja me podseća na stavove mnogih svetskih intelektualaca tokom NATO "udara na Jugoslaviju". To je pozicija "nema ali" – ili nemogućnost da se u glavi istovremeno drže dve kategorije. Ko je bio protiv bombardovanja bio je automatski za Slobu i obrnuto.

Nisam čuo da je iko od budala, među koje je ‘ladno smešten i Noam Čomski, pravdao zločin koji se desio u Americi 11. septembra (domaću štampu i medije iz objektivnih razloga ne pratim, pa se to odnosi samo na svetske budale). Ukazivanje na uzroke je sasvim druga stvar. I to o spoljnoj politici tradicionalno neobaveštenim Amerikancima može i da pomogne, jer ako ih nešto osim surovog gubitka, još se ne zna tačan broj, sunarodnika muči to je pitanje "zašto?". Odgovor na to pitanje ne podrazumeva opravdanje.

Napad na civilizaciju? Izgleda da gospodin Vasić konzumira CNN u štetnim dozama. To je bio gnusni napad na Sjedinjene Američke Države i po ocenama koje se graniče sa istinom propagiranim od "talking heads" koji defiluju mainstream medijima "na sve što Amerika predstavlja". Naravno, pri tom se izbegava da Amerika osim "slobode, demokratije, bogatstva i svega najlepšeg" predstavlja i intervencionizam, podržavanje terorističkih organizacija, diktatorskih režima, odbijanje da se učini nešto sa ekologijom planete itd. Spisak može da se produži u nedogled. Da li niko ne ruši nebodere u Švajcarskoj zbog reljefa teškog za priučene pilote ili zato što Švajcarci ne guraju nos u tuđe poslove? Isto pitanje važi za mnogo civilizovanih zemalja u kojima se to ne dešava.

U Japanu bi šefovi agencija, kojima se gospodin Vasić toliko divi, već izvršili hara-kiri zbog očiglednih propusta u radu njihovih službi. Međutim, u Americi ne samo da traže više para nego i više kontrole nad sopstvenim građanima. Dosadašnja istraga čini se nije do sada dala željene rezultate, pod željenim rezultatima podrazumevam povezivanje gospodina Osame bin Ladena sa događajima 11. septembra. Otud američko tvrdoglavo odbijanje da pruže bilo kakav dokaz o povezanosti Al Quaide, ili sam ja možda nešto propustio. (Na CNN-u naravno.) Traže od svojih saveznika da im se veruje na reč. Neki posle iskustva sa sudanskom fabrikom aspirina nisu tako spremni, ali njima se zavrće ruka. Gospodinu Vasiću ne treba zavrtati ruku, on im veruje na reč.

Gospodin Vasić veoma elokventno priča o moćnim kompjuterima NSA-e i "ključnim rečima", a pouzdano znam da nije u stanju da pomoću "ključnih reči" namesti sopstveni kompjuter da blokira poštu dosadnog prijatelja koji mu je slao tone otkucanih viceva koji se vrte na internetu. Kad smo već kod kompjutera i interneta, da gospodin Vasić nije možda četovao preko interneta sa Bin Ladenom? U slučaju da gospodin Laden zaista koristi internet, najteži problem pronalaženja istog bio bi veoma jednostavan (uz sve kompjutere NSA-e). Ipak sam skloniji da verujem Robertu Fisku (reporteru "Independenta") koji kaže da dotični ne upotrebljava ni peglu od straha da bi preko nje mogao biti lociran.

Nije mi jasno da iskusnom novinaru nije jasno da u situaciji koju je američki predsednik Buš veoma nediplomatski postavio – ili ste s nama ili protiv nas – niko iole normalan neće odbiti da uđe u koaliciju sa jedinom supersilom. Ne zato što im se to jako sviđa nego iz sopstvenih interesa i nade da će možda biti progledano kroz prste neko obračunavanje sa teroristima u sopstvenoj kući, otud prividno nedostatak druge strane. Sama ideja rata protiv terorizma je toliko imbecilna da se ona može prodati samo u Americi. Pri tom se naravno potpuno gubi iz vida da su teroristi jednima "borci za slobodu" drugima.

Voleo bih da verujem da je svet bez terorizma moguć (to bi bio neki idealan svet u kome su sve protivrečnosti rešene). Takođe bih voleo da verujem da su sve zabrinute budale (računam tu i sebe) u krivu, a gospodin Vasić u pravu, te da će se cela ova ujdurma završiti sa malo pucanja i pevanja, zatim obaveštajnog rata (daleko od očiju javnosti) i da će jedina posledica 11. septembra 2001. biti poskupljenje avio-saobraćaja i polisa životnog osiguranja.