Vreme 861/Kultura

Slucaj Ruždi, drugi deo:
Sloboda, blasfemija, bes

Založiti se nedvosmisleno, bez ostatka i smrduckavih relativizacija, za Ruždija, Hirši Ali ili rascrtane Dance, ne znaci sudelovati u notornom Hantingtonovom "ratu civilizacija"

piše: Teofil Pancič

Ima nekih pisaca koji celog života jedva da promole nosa iz svoje sobe, a pišu svašta, čak i avanturističke romane, sa opasnim zverima, egzotičnim lepoticama i čudnim urođenicima. Život provedu u pidžami i papučama, a proslave se po Fantastičnim Svetovima u kakve, pre njihove, ljudska noga (zapravo: ruka?) nije kročila. Ima, pak i onih pisaca čiji je život uzbudljiviji od njihovih romana. Takvi se dele na dve podvarijante. Jednima se to dešava zato što su im romani dosadni. Drugima – zato što se zovu Salman Ruždi.

Da je sam Ruždi seo i napisao roman o čoveku koji vec skoro dve decenije živi pod vrlo ozbiljnom pretnjom ubistvom samo zato što je napisao roman, verovatno bi ga poslovicno mudra kritika sasekla rekavši da mu je stil – po običaju – OK, ali da mu je bazična postavka zapleta rubbish: hajte molim Vas, ko bi poverovao u nešto tako sumanuto? U stvarnosti, Ruždi nije napisao takav roman: on u njemu živi. I u njemu će umreti. Nadam se: prirodnom smrću. A ono što Ruždi jeste napisao su Satanski stihovi (Satanic Verses), knjiga u kojoj je "uspeo" da, ni manje ni više nego "uvredi proroka Muhameda", te mu je iranski ajatolah Homeini – osnivač i dugogodišnji voda jednog monstruoznog teokratskog režima – zbog toga "propisao" fatwu, smrtnu kaznu za "izdajnike vere", proglasivši njegovo ubistvo bogougodnim činom za svakog muslimana. Za svaki slučaj, tj. ako ta "metafizička" nagrada sama po sebi počem nije dovoljno jak motivacijski faktor, razne su islamisticke fondacije skupile i vrlo respektabilnu sumu imperijalističkih zelembaća, koja bi bila isplaćena blaženom Pocinioču. Po učinjenom poslu, dakako. Uzgred, ne treba nipošto zaboraviti da nije reč o "pukoj pretnji": japanski prevodilac Ruždijevog romana je ubijen, a još dvojica su ozbiljno povređena. Fatwa je, naime, upućena svima koji su "upleteni" u nastanak i objavljivanje ove knjige.

Svi (?) znamo šta je usledilo: Salman je Ruždi godinama živeo pod danonoćnom zaštitom britanskih službi – ovaj je potomak boljestojeće muslimanske porodice iz Indije od mladićkih dana gradanin Engleske – i život mu se (a šta mislite?!) bio pretvorio u multidisciplinarni pakao. Na sreću, to nije bio i kraj njegovog pisanja: bez onoga što mu se dešavalo teško da bi ikada nastale knjige kakve su Istok, zapad, Tlo pod njenim nogama ili Bes. Ako je za utehu – a ne bi baš smelo da bude... Kako god, činilo se da poslednjih godina obruč oko Ruždija popušta, i sa nekih važnih iranskih adresa stigle su neke utešne – mada ne baš sasvim nedvosmislene – reči, Ruždi se preselio u Njujork i pri tome – o užasa! – počeo da živi s mladim, zanosnim supermodelom Padmom Lakshmi: ako su ga mnogi muškarci Orijenta mrzeli kao "otpadnika", mnogi frustrirani mužjaci na Zapadu su ga zamrzeli kao Prokletog Skota koji ima sve što oni nemaju: em talenat, em pare, em globalna slava, pa sad još taj matori jarac ima i bezobrazno mladu, lepu ženu! Deluje vickasto, ali baš i nije: čudo je koliko ljudi strašno vole da mrze one na čijem mestu ne mogu da budu. Činilo se, dakle, da je "slučaj fatwa" polako pao u zaborav, i sam je Ruždi, pogotovo u Americi, dozvolio sebi da živi relaksiranije; ipak, nedavno se dogodilo nešto što kao da je stvari vratilo na početak, ili u svakom slučaju jako, jako unazad.

SIR SALMAN: Šta je to bilo? Da li je Salman R. možda napisao Satanske stihove 2? Ništa ni nalik tome. Nego ga je kraljica Elizabeta odlikovala plemićkom titulom (u društvu s mnogim drugim odličnicima), a novopečeni Sir Salman je to "unapređenje" radosno prihvatio. To je bio "okidač" za razne fundamentalističke režime – ovaj su se put Pakistanci osobito istakli – da krenu u novu turu podjarivanja masa protiv "izdajnika" Ruždija, i to je otišlo dotle da su čak i neki zvaničnici izjavljivali da ne bi bilo čudno (a bogme ni šteta...) da neko tog Ruždija konačno i smakne... A mase, k’o mase, vole takve zabave, a nisu imale priliku da se kvalitetno isprazne još otkad su ono palile danske zastave. Zašto ono beše? Zato što u toj Danskoj ima nekih čudnih ljudi koji misle da mogu da crtaju šta i koga ‘oće, bez da njih pitaju za dozvolu. Naravno, bilo je i drugačijih glasova, koji su se suprotstavili novom naletu Verskog Ludila: jedan od njih došao je od Benazir Buto, bivše pakistanske premijerke, osobe koju Ruždi u svojim knjigama baš i nije mazio... No, ti su retki suprotstavljeni glasovi ostali gotovo nečujni u huku mase orne za linč i – što je mnogo važnije – u kričanju fundamentalistickih verskih lidera (uključujuci i one koji žive i propovedaju na Zapadu) protiv jednog pisca.

Ovo se nikada ne može dovoljno naglasiti, i nikada ne treba prestati naglašavati: sve što je Salman Ruždi ikada (u)radio bilo je to da je pisao knjige, romane, produkte neobuzdane spisateljske mašte. Živeći u kulturalnom okruženju koje je odavno detabuizovalo maštu, Ruždi je legitimno i normalno koristio svoje ljudsko, građansko i spisateljsko pravo da čini što god hoće, pa i da "bogohuli" (svesno ili ne). Da li je – kako mu od pocetka poručuju neki Dušebrižnici – trebalo da računa na bes i mržnju islamističkih fanatika? Možda. Ali, šta je odgovor na to? Spisateljska autokastracija? Svako ko išta zna o naravi pisanja zna i da to tako ne može da ide. A i kad bi moglo – ne bi smelo! Slobodno društvo osuduje samo sebe na smrt onoga trenutka kad njegovi građani prestanu da bez crnih primisli upražnjavaju slobodu, kad počnu da je se plaše, da kalkulišu s njom. Zna se šta je u slobodnom društvu zločin, "šta se ne sme": to piše u svakom krivičnom zakoniku. Sve ostalo je na izvol'te, a država je tu da štiti svakoga ko bi bio bilo kako ugrožen samo zbog toga što je ozbiljno shvatao sopstvenu slobodu. Razume se da to važi i za famozne danske karikaturiste, i za Salmana Ruždija, ili za briljantnu i hrabru Ajan Hirši Ali, ništa manje nego što važi, štajaznam, za Montipajtonovce kad uzmu da se sprdaju s Anglikanskom crkvom, britanskom vojskom ili bilo kojom drugom institucijom, verskim ili politickim ubeđenjem, filozofskim sistemom etc.

DOBRI DIVLJACI: Sve napisano u prethodnom pasusu trebalo bi da su tek puka "opšta mesta", nešto što se toliko već podrazumeva da je puko harčenje papira uopšte podsecati na to. Ta, nije li cela novovekovna istorija civilizacije Zapada upravo to: istorija borbe za slobodu mišljenja, govorenja, delanja, slobodu koju svaki čovek & građanin stiče rođenjem i koju ni Kralj, ni Predsednik ni Papa ni Kardinal ne mogu da stave pod svoje? Oh da, to neće osporiti niko iole relevantan. U čemu je onda problem? U jednoj bizarnoj vrsti iliti poimanju multikulturalizma koje je zaživelo u delovima i desnice i levice zapadne Evrope i severne Amerike, a u kojem ima nečega duboko (kultur)rasističkog, mada se spolja prikazuje kroz neku formu "dobroćudnog" patronizovanja Dobrih Divljaka. Ovaj svetonazor polazi od toga da su demokratska i sekularna država ekskluzivne tekovine Zapada koje "ne treba nametati drugima". Jer to bi, Bože moj, bilo nasilje nad njihovom autohtonošcu. Kako lepo zvučeće opravdanje za ravnodušno izručivanje nemocnih ljudi njihovim "domicilnim" krvnicima... Tu je razlika izmedu "desne" i "leve" varijante jedino u tome što desničari – u sebi ili zamumuljeno; naučili su da se ne šika to javno i otvoreno reći – polaze od toga da smo Mi "bolji", pa otuda zaslužujemo i bolji tretman, a te kojekakve više ili manje obojene "divljake" treba pustiti da se kuvaju u svom sosu, kad vec toliko vole; "levičari" pak radije mantraju o nehijerarhijskoj Razlici: Zapad je razvio kulturu individualnih sloboda (i intelektualnih, ženskih, (bez)verskih etc. prava), ali moramo poštovati i Drugacije Kulture, one koje u to ne veruju, I Koje Zbog Toga Nisu Manje Vredne... E sad, ako zbog toga tamo negde neko pati i biva proganjan, šta da se radi, bad luck, više srece u sledecoj inkarnaciji! Ne možemo baš svi odmah da se rodimo u Derbišajru, Il-de-Fransu ili Baden-Virtenbergu!

Ogromni su se plimni talasi polemika digli u vodećim evropskim i američkim listovima poovodom "slučaja danskih karikatura", a deo je toga nekako podgrejan i sada, povodim oviteženja Salmana Ruždija. No, slabo je šta od svega toga došlo do ovog našeg svračijeg zakutka; s jedne strane, to po(t)kazuje tužnu provincijalizaciju ove intelektualne sredine; na drugoj strani, ponekad pomislim da je tako možda i bolje, jer bi i posve razuman i opravdan otpor najboljih duhova savremenog Zapada islamističkim zlikovcima i ludacima ovde bio unakažen do neprepoznatljivosti, tj. pretvoren u "krstaško" vojevanje nas-na-braniku-hrišćanstva protiv mrskog, zavojevačkog islama... Do apsurda radikalna konsekvenca ovog unakaženja bila bi da je i Srebrenica zapravo nekako "opravdana", i to u ime viših, takoreći globalnih interesa: eto, presekosmo "zelenu transverzalu"... Zato čovek iz ovog dela sveta pristupa ovoj temi s krajnjom nelagodom: opravdano se boji da je ne kidnapuju i ne izobliče oni s kojima ni u ludilu ne bi hteo da ima bilo šta zajedničko, i koji redovno i namerno "promašuju ceo fudbal".

MEKI RASIZAM: Založiti se nedvosmisleno, bez ostatka i smrduckavih relativizacija, za Ruždija, Hirši Ali ili rascrtane Dance ne znači sudelovati u notornom Hantingtonovom "ratu civilizacija", ne znači podržavati otrovnu histeriju Orijane Falači, ne znači deliti svet na Nas prosvećene i Njih divlje: naprotiv, to znači uvažiti, čak podsticati i slaviti elementarnu, bazičnu jednakost ljudi (bratstvo i sestrinstvo, ako hoćete; zašto da ne?). Šta ovo konkretno znaci? Kao što neka Švedanka ima pravo da ide otkrivena (ili kakva-već-hoće) ili da se uda za koga hoće (ili da se ne uda ni za koga), tako to pravo ima – naročito ako ga već glasno traži, pa se ne možeš izgovarati da "našim ženama to ne treba"! – i, recimo, Azar Nafisi ili Ajan Hirši Ali. Ne mogu se – ako nisam licemerni "meki" rasista – pozivati na njihovo poreklo (koje nisu birale) kao na legitiman diskriminacijski faktor. Takode, kao što Žan Žene ima pravo da piše "bogohulne" knjige, tako to pravo ima i Salman Ruždi. Ako ga, nažalost, i nema u Pakistanu, mora ga imati u Engleskoj. Ili u Srbiji, uostalom. Zato u današnjem svetu i jeste nekakav "rat" na delu, ali to nije rat Hrišćanstva i Islama ili Istoka i Zapada: to je rat sekularne i teokratske države, te slobodnog i ropskog društva; taj rat je, ne zaboravimo, tek relativno nedavno dobijen i na "prosvećenom zapadu" (sa recidivima koji se vuku do dan-danas; poslušajte samo šta je sve Racinger u stanju da kaže! Ili ekscentricna braca Kačinjski i njihovi koalicioni drugari! O veselom srpskom popovlju, pesnikovlju i političarlju ne bih ni da zucnem!). U tom se galimatijasu ne treba čuditi mulama, kao što se nismo čudili ni popovima ili razmaženim prinčevima: svo čudenje zaslužuju oni pritvorni "trezvenjaci" koji uporno pokušavaju da žrtvu proglase odnekud krivom za ono što joj se dešava. To se dobro videlo na primeru nekih komentara "slučaja Ruždi", i pre dvadeset godina, i sada. Ponukan tom navalom mahom desničarskog verbalnog treša, Johan Hari, kolumnista "Independenta", izrekao je ključnu stvar: tvrditi da je Ruždi kriv za ono što mu se dešava jer je svojom knjigom "provocirao" takav razvoj dogadaja, isto je kao tvrditi da je neka devojka kriva što je silovana, jer je nosila izazovnu mini suknju. Bojim se da bi mnogi (i) "u nas" na to zdvojno rekli: pa, zar nije?!